Kako bi trebalo učiti nove reči
15.04.2020 dr Jelena Dostanić 5002
Svakako da znanje jezika u velikoj meri zavisi od vokabulara koji imamo na raspolaganju. Učenje engleskog se kroz školski sistem u velikoj meri svodi na učenje i ponavljanje gramatike, a u manjoj meri se bazira na usvajanje reči koje su nam potrebne za svakodnevne situacije. Ono što je takođe problem kada je ovaj segment jezika u pitanju jeste što se reči uče bez tematske povezanosti, te ih je stoga teže zapamtiti i kasnije upotrebiti.
Stoga, ono što je korisno kada usvajamo novi vokabular jeste da se on obrađuje na osnovu zajedničke teme, što nam daje priliku da nove reči stavimo u vrlo određen kontekst, kao i da napravimo veze i odnose između njih. Primer bi bio: obrađivanje reči povezanih sa hranom. U ovoj temi bi se mogle naći reči kao što su namirnice, načini pripreme hrane, reči i fraze potrebne za snalaženje u restoranu, kao i sudovi i kuhinjski pribor, ali i pridevi koji opisuju ukus i kvalitet hrane. Ovo nam dozvoljava i da učimo sinonime, antonime, kao i čitave fraze koje možemo upotrebiti prilikom boravka u restoranu i sl. Ovako rečima dajemo realni i opipljiv kontekst, a mnoge dobijaju i vizuelnu podlogu te ih je lakše zapamtiti. Međutim, ono što je značajno je da se rečima da precizan kontekst upotrebe, a to je moguće jedino kroz primere upotrebe u adekvatnim rečenicama. Odnosno, reči bi trebalo učiti tako što ćemo ih povezati sa kontekstom konkretne rečenice u kojoj je pravilno upotrebljena. Na primer: ukoliko smo obradili reč ripe, koja znači zreo, važno je napomenuti da se ona koristi u kontekstu voća i povrća i svakako ćemo je lakše zapamtiti u okviru rečenice: I eat only ripe bananas. Ja jedem samo zrele banane. Takođe, važno je napomenuti da se ovaj pridev ne može koristiti u kontekstu ljudi, već samo voća i povrća, dok se za osobe koristi pridev mature.
Naredni bitan segment na koji moramo obratiti pažnju kada usvajamo nove reči jeste da li postoji nešto što moramo znati da bismo mogli adekvatno da upotrebimo novu reč. Ovo se posebno odnosi na glagole i prideve, jer oni često traže dopunu u vidu predloga, odnosno, ne mogu se povezati sa ostatkom rečenice bez odgovarajućeg predloga. Primer bi bio glagol complain koji se koristi sa predlogom about, glagol insist koji se koristi sa predlogom on ili pridev jealous koji se koristi sa predlogom of:
He complained about his boss. On se žalio na svog šefa.
Koliko su predlozi bitni činioci značenja možemo zaključiti i na primeru baš ovog glagola, jer ako predlog about zamenimo predlogom to, ova rečenica će značiti nešto sasvim drugo:
He complained to his boss. On se žalio svom šefu (kome se žalio).
She insisted on good quality. Ona je insistirala na dobrom kvalitetu.
Jane is jealous of his success. Džejn je ljubomorna na njegov uspeh.
Ukoliko ne obratimo pažnju na ovaj korak, mi ćemo prepoznati novu reč i možda ćemo znati da je prevedemo sa engleskog, ali nećemo umeti da je upotrebimo na engleskom i to iz sasvim realnog razloga – nedostaje nam element koji ovu reč povezuje sa ostatkom rečenice – odgovarajući predlog.
Dobra tehnika učenja novih reči jeste da potražimo u rečniku reči koje ne znamo, a sretali smo ih u više navrata i čini nam se da bi mogle biti relevantne. Međutim, potrebno je imati određena znanja da bismo adekvatno koristili rečnik. Ono što je važno je da odaberemo dobar izvor, odnosno, rečnik pouzdanih izdavača i autora. Pored toga, važno je znati da ako koristimo srpsko-engleski ili englesko-srpski rečnik, prevod ne znači puno bez primera rečenice koji nam može pojasniti kontekst u kome se reč koristi. Na primer: ako Vam treba reč držati, to može biti i glagol keep, ali i glagol hold, zavisno od konteksta koji Vam je potreban. Tada je važno znati da keep znači držati nešto negde, u smislu čuvati ga: I keep my money in the bank (Ja držim novac u banci), dok hold znači držati nešto u ruci. I can’t talk on the phone now, I’m holding the baby. (Ne mogu da razgovaram telefonom sada, držim bebu). S obzirom na to da rečnici poput Google Translate ne mogu da prepoznaju kontekst, jasno nam je zašto su ti prevodi često vrlo problematični. Za one čije je znanje jezika na višem nivou, na primer, na B2 nivou (upper-intermediate) znatno je bolja strategija koristiti jednojezične rečnike, odnosno, englesko-engleske rečnike. Ovakve rečnike možete pronaći i na internetu, dobar izbor je, recimo, Free Online Dictionary. Ovde ćete pronaći definicije reči, sinonime, antonime, čitave porodice reči, izgovor (i audio verziju), kao i primere rečenica u kojima je reč upotrebljena. S obzirom na to da reči u engleskom jeziku imaju više značenja, trebalo bi imati na umu da one u različitim kontekstima imaju sasvim drugi prevod. Iz tog razloga su ovi rečnici dobro rešenje za proširivanje vokabulara jer je važnije da shvatimo koncept koji reč označava nego da se vežemo za njen prevod na srpski.
Ono što ja uvek savetujem mojim đacima je da prave svoje glosare, odnosno tematske rečnike, jer će na taj način pamtiti reči tokom samog procesa pravljenja glosara, a pritom će imati i praktično pomagalo za obnavljanje obrađenih reči. Glosari se mogu napraviti u bilo kojoj svesci tako što ćete napraviti tri kolone na svakom listu, jednu za reč na engleskom, drugu za izgovor i treću za prevod na sprski. Takođe, možete ostaviti mesto za primer rečenice ukoliko je reč teško prevesti ili nema adekvatan i jasan prevod na srpski. Osim prevoda trebalo bi da navedete i sve napomene koje su od značaja za pravilno upotrebljavanje reči, kao što bi u slučaju reči ripe trebalo naznačiti da se koristi za voće i povrće, ali ne za ljude, ili kao što bi kod glagola complain trebalo navesti da se može koristiti sa predlozima about i to, sa razlikom u značenju. Ovi glosari su odlični za obnavljanje reči s vremena na vreme, međutim, oni nemaju mnogo efekta ukoliko reči učite mehanički, odnosno učite samo prevod reči bez konteksta i primera upotrebe. Takođe, važno je znati da se reč ne može smatrati naučenom sve dok nije upotrebljena tačno, te stoga moramo pronalaziti načine da jezik koristimo i sve novo znanje aktiviramo kroz upotrebu.